Otišao sa jednim koferom, vratio se sa uspomenama za ceo život: Ispovest Stojana Pavlovića posle 55 godina u tuđini

Kada je davnog jula 1970. godine napustio svoje rodno selo Bunuševac kod Vranja, Stojan Pavlović bio je mlad čovek sa nadom i strahom u istom koferu.

Kao i mnogi tada, krenuo je put Nemačke u potrazi za poslom i sigurnijom budućnošću, ne sluteći da će tamo provesti više od pola veka svog života.

Odrastao na selu, naučen na rad i skromnost, završio je kurs za elektrovarioca i uz pomoć Nacionalne službe za zapošljavanje dobio priliku da ode u inostranstvo. Iako je bio obučen za jedan posao, život ga je odveo drugim putem.

U Nemačkoj je položio za rad na kranovima i zaposlio se u velikoj metalnoj industriji, gde je upravljao ogromnim dizalicama koje su se kretale kroz hale.

Nas osmorica smo otišli zajedno. Neki su ostali tamo, neki su se vratili, a neki više nisu među živima – priseća se Stojan.

Početak nije bio lak. Veliki grad, drugačiji način života i udaljenost od porodice predstavljali su najveći izazov. Najteže mu je padala razdvojenost od najbližih, ali upornost ga nije napuštala.

Kasnije je uspeo da okupi porodicu uz sebe, sa suprugom je proveo 56 godina života, deleći sa njom sve radosti i terete. Danas, nakon njene smrti, uspomene su ono što mu najviše znači.

Otac je dvoje dece, deda četvoro unučadi i pradeda četvoro praunuka. Svi su, poput njega nekada, svoj život nastavili van granica Srbije. Na njih je, kaže, neizmerno ponosan.

Iako je radni vek proveo daleko od rodnog kraja, srce ga je uvek vuklo nazad. Danas, u poznim godinama, uživa u mirnijem životu i brojnim hobijima, ispunjavajući dane aktivnostima za koje ranije nije imao vremena.

Njegova životna priča nije samo svedočanstvo o radu u tuđini, već i o istrajnosti, odricanju i snazi čoveka koji je, uprkos svim izazovima, uspeo da izgradi dostojanstven život. Jer, kako kaže, čovek može otići daleko, ali koreni uvek ostaju tamo gde je sve počelo.