OPASAN OTROV ILI POJAČIVAČ UKUSA
Senzacionalizam je star koliko i moderna masovna sredstva komunikacije. Gledano unazad kroz istoriju novinarstva lako se mogu uočiti dva jasna koncepta privlačenja pažnje publike, a samim tim i većeg profita.
Prvi, izvorni pristup, bazirao se na ozbiljnim i argumentovanim sadržajima zasnovanim na istinitim činjenicama i realnim događajima, dok je drugi pristup zasnovan na shvatanju da se svaka činjenica može izvrnuti, zloupotrebiti ili interpretirati tako da zadovolje očekivanja nepismene medijske publike ili nekog centra moći. Istorija senzacionalizma je ujedno i priča o borbi za publiku, o moći informacija, ali i o opasnostima koje sa sobom nose medijske manipulacije.
Prvi snažni talasi senzacionalizma pojavili su se u 19. veku, kada su se u Londonu i Njujorku pojavile jeftine novine (penny press) dostupne najširim i najsiromašniim slojevima društva. Novine su bile jeftine, pune skandala, afera, tračeva, misterija, čuda…
Pulicer otac senzacionalizma
Treba li podsećati da Pulicerova nagrada nosi ime po Džozefu Puliceru, vlasniku i uredniku najtiražnijih američkih listova s kraja 19. veka, osnivaču prve škole novinarstva na Kolumbija univerzitetu. Bio je i „otac senzacionalizma” u SAD i svetu. Njegov „New York World” i konkurentski „New York Journal”, Vilijama Randolfa Hirsta bili su etaloni „žute štampe”, koja nije mnogo marila za istinu. U borbi za tiraž i uticaj na političke tokove. Pulicer je prvi shvatio magičnu moć „žute štampe” na oblikovanje javnog mnjenja i uveo senzacionalizam u politiku.
Snažan doprinos tabloidizaciji štampe na evropskom tlu dali su britanski tabloidi „Daily Mail” i „Daily Mirror”, a s pojavom televizije senzacionalizam je dobio novu dimenziju jer su slika i ton bili znatno sugestivniji od štampe.
Rodno mesto srpske žurnalistike
Osim što slovi za rodno mesto srpske državnosti (15. februara 1804. u Orašcu podignut Prvi srpski ustanak) i rodno mesto srpske ustavnosti (14. februara 1835. donet prvi Ustav moderne Srbije), Kragujevac se spominje kao kolevka srpske žurnalistike (17. januara 1834. godine štampane prve novine na srpskom jeziku u Srbiji – „Novine srbske”), ali i kolevka cenzure u Srbiji (22. decembra 1835, kneževa kancelarija je naložila uredniku „Novina srbskih” Dimitriju Davidoviću da sa spiska tekstova za sledeći broj izostavi „objavlenije” koje bi moglo da šteti međunarodnom ugledu Srbije, što je on i učinio).
U Kraljevini Jugoslaviji postojao je jasan otklon između ozbiljnih listova, poput „Politike”, uvek bliske vlastima i listova sklonih objavljivanju senzacija, skandala i afera, koji su po pravilu bili bliski opoziciji. jeftinijih novina koje su eksploatisale „crnu hroniku” i trivijalne skandale.
Senzacionalizam je postojao, ali nije bio dominantan.
U socijalističkoj Jugoslaviji partijska kontrola nad medijima sputavala je slobodu izražavanja, pa tako i otvoreni senzacionalizam.
Ipak, i u takvom okruženju „Večernje novosti” koje su bile sklone senzacionalizmu štampane su i prodavane u tiražu većem od 500.000 primeraka, sa remitendom manjom od pet odsto.
Tabloidno ratovanje
Međunarodne ekonomske sankcije, oružani sukobi i raspad Jugoslavije, bili su poligon za žestoke tabloidne ratne obračune. Gloduri i njihovi nalogodavci su iz udobnih fotelja u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu raspirivali međunacionalnu i međureligijsku mržnju i direktno podstrekivali ubistva i zločine.
Nakon uspostavljanja mira u novonastalim državama, na scenu su stupili neki novi tabloidi koji uglavnom služe vladajućim oligarhijama za targetiranje, satanizaciju, kriminalizaciju i etiketiranje političkih neistomišljenika. Takođe, učestvuju u najprljavijim kampanjama protiv uglednih pojedinaca, a dve takve kampanje rezultirale su ubistvom premijera Srbije Zorana Đinđića i jednog od političkih prvaka Srba sa Kosova, Olivera Ivanovića.
Senzacionalizam je fenomen koji preživljava sve društveno-političke i tehnološko-tehničke promene. Od jeftinih novina do algoritama društvenih mreža, on se stalno prilagođava, vešto zloupotrebljavajući svoju magičnu i manipulativnu moć jakog uticaja na „široke narodne mase” (najčešće iz najsiromašnijih, najneobrazovanijih i najeeksploatisanijih slojeva društva), brutalno im namećući određeno mišljenje, uspevajući tako i da ih politički profiliše shodno potrebama svojih nalogodavaca.
Šta pišu prorežimski, a šta antirežimski mediji?
Istom temom se bavi i uvek je uz vlast, ali ne tako transparentno pozicionirana „Politika”, koja na naslovnoj strani u tekstu pod nazivom „Đaci u Srbiji ponovo u školskim klupama” ne vidi ništa spektakularno, ali otkriva da „samo u jednoj osmoletki nije bilo časova”.
Novina „Nova”, antirežimski nastojen portal iz Junajted grupe, tu temu „načinje” na samom dnu naslovne strane pod naslovom „Nastavnici u strahu, a deci već predaju priučeni kadrovi” za tekst na 6. strani.
„Kurir” na naslovnici najavljuje tekst o primeni Uredbe Vlade Reublike Srbije o ograničavanju trgovačkih marži pod slavodobitnim naslovom „Padaju cene”. U istoj ravni sa tekstom o rezanju cena najavljuje i „Horor u Kruševcu” pod naslovom „Ubio macolom sina, ranio oca, a zatim se obesio”.
I prva strana „Večernjih novosti” rezervisana je za mere vlade sa velikim naslovom „Računi manji barem za 15 odsto”. Znatno manjim fontom je štampan naslov „Đaci opet u klupama dve škole u protestu”. Naravno „Novosti” ne bi bile to što jesu da na naslovnoj strani nemaju tragediju nadomak Kruševca „Ubio sina, prebio oca pa se obesio”.
U nezavisnom, ali opoziciji naklonjenom dnevnom listu „Danas” centralni deo naslovnice „Vučićevi potezi nejasni čak i njegovim biračima” bavi se „spontanim” šetnjama građana koji se protive blokadama. I „Danas” na naslovnoj strani najavljuje tekst o obaranju trgovačkih marži za 20.000 artikala pod naslovom „U ponudi nema toliko proizvoda”.
Kako građani „čitaju” senzacionalizam
U mini anketi sprovedenoj za potrebe ovog istraživanja , pitali smo građane kako se informišu, koje dnevne novine čitaju i da li su senzacionalističke vesti dobre ili loše i zašto to misle? Anketirali smo 20 slučajnih prolaznika, trudeći se da u njoj budu ravnopravno zastupljeni mlađi i stariji sugrađani i sugrađanke. Iako uzorak i metodologija nisu bili reprezentativni došli smo do odgovora koji prilično realno odslikavaju aktuelnu medijsku situaciju i uticaj senzacionalizma u Vranju na medijsku publiku.
Na pitanje kako se informišu o događajima u Vranju najviše anetiranih (njih devet) je odgovorilo da tu vrstu informacija dobija na portalu „Vranje news”, petoro je kao izvor lokalnih informacija istaklo društvene mreže i uopšte internet, troje je navelo Radio-televiziju Vranje kao glavni izvor lokalnih vesti, dok su troje građana kao primarne izvore informisanja izdvojili „ Vranjska plus TV”, i portale Info Puls i Info Vranjske.
Na naše drugo pitanje koje dnevne novine kupuju, od 20 anketiranih osam je odgovorilo da ne kupuje i ne čita nijedne dnevne novine, po troje „Informer” i „Nove novine”, po dvoje „Kurir” i „Večernje novosti” i po jedan dnevni list „Danas” i „Politiku”.
Od 20 anketiranih Vranjanaca na pitanje da li su senzacionalističke vesti dobre li loše, 12 građana je reklo da je senzacionalizam u medijima štetan, da su senzacionalističke vesti uglavnom zasnovane na „anonimnim izvorima i nezvaničnim informacijama” i samim tim nepouzdane.
Sedam građana je odgovorilo da su im senzacionalističke vesti i tekstovi zanimljiviji i uzbudljiviji od onih klasičnih, i da smatraju kako takve vesti nisu ništa lošije od onih koje su profesionalno uravnoteženije i navodno pouzdanije.
Prosvećeni senzacionalizam
Poslednjih godina senzacionalizam u domaćim medijima ostaje, opstaje i buja, ali ne zbog velikih tiraža već zbog ogromnih apanaža za najprljavije kampanje kojima targetira i satanizuje političke neistomišljenike svojih poslodavaca.
Senzacionalizam, bilo da je reč o žutoj štampi s kraja 19. veka ili današnjim internet portalima, uvek oblikuje percepciju publike.
On stvara osećaj da živimo u vremenu stalnih kriza i skandala. Ljudi postaju pasivni ili ogorčeni, a granica između stvarnog i izmišljenog sve je tanja.
U Srbiji je to posebno vidljivo. Publika naviknuta na tabloidni ton često više veruje dramatičnim naslovima nego argumentovanim analizama.
Posledica je smanjeno poverenje u medije, ali i u samu ideju istine.
