Nemoj mi uzeti za zlo što ti se javljam na ovaj način i ovim povodom.
Povod je inicijativa delova albanske zajednice o promeni imena Osnovne škole „Desanka Maksimović“ u selu Biljača kod Bujanovca.
Priznajem, mogao sam naći i neki drugi povod da ti pišem, posebno neki sa srpske strane, jer ih je bilo i previše.
Bio bih grešan, ako ne bih priznao da je predlog o novom imenu škole u Biljači jako dobar, čak odličan.
Jer je znameniti albanski intelektualac Ismail Kadare, književna i pesnička gromada svetskih razmera.
Njegovo stvaralaštvo pratim od 1981. godine, kada sam prvi put čuo za tog stvaraoca – onda kada su Rizu Halimija, lidera prve albanske partije na ovim našim prostorima, srpske vlasti optužile za iredentizam, zato što se osmelio da iz Albanije uveze neka književna dela Ismaila Kadarea.
Rekoh, inicijativa o promeni imena škole u Biljači je povod za ovo pismo.
Prijatelju moj, duboko sam ubeđen da mi na ovim prostorima imamo mnogo drugih korisnijih, da ne kažem pametnijih pitanja koja trebamo zajedno da rešavamo.
Sva ta pitanja polaze od onog glavnog, zajedničkog za sve u ovoj zemlji, pa dakle i za Srbe i za Albance.
To pitanje svih pitanja zove se – kvalitet života.
Bio bih neizmerno srećan da su politički lideri ili javni radnici Albanaca u Bujanovcu, umesto inicijative o promeni naziva škole, pokrenuli neku od sledećih, koje mi prve padaju na pamet:
- Inicijativa o poboljšanju slova rada u školi u Biljači, ili bilo kojoj drugoj školi;
- Inicijativa o otvaranju nekog pogona u Biljači ili bilo kom drugom selu;
- Inicijativa o podizanju kvaliteta zdravstvene zaštite u Biljači ili bilo kom drugom selu;
- Inicijativa o bržem razvoju poljoprivrede i stočarstva u Biljači ili bilo kom drugom selu;
- Inicijativa o jačanju kapaciteta lokalne samouprave, javnih ustanova i javnih preduzeća;
- …i tako u nedogled.
Voleo bih da vidim tog majkovića u Beogradu koji bi smeo da odbaci to što su ovde potpišu Srbi i Albanci.
Prijatelju moj, moramo početi ovako da razmišljamo. Što pre – to bolje!
I sam vidiš da ovako kako radimo – ne ide. Naprotiv – škodi i tebi i meni.
Mi ne živimo ni u 19. ni u srednjem veku. Mi živimo u internet veku. Svojom voljom smo se okupili kod sveznajućeg profesora Googla. Pa, hajde da ga sledimo.
Uostalom, da li je bitno kako se ti zoveš – Skender ili Jeton; da li je bitno kako se Fudbalski klub zove Ternoci ili Trnovac; da li je bitno da se škola zove „Desanka Maksimović“ ili Ismail Kadare“.
To prepoznaje i svet, a samo mi ne vidimo.
Ovi iz Brisela su nam poslali i voz sa kartama u jednom pravcu. Kompozicija već dugo stoji na Balkanskim šinama. Čeka da se mi malo uljudimo: da „porastemo“, pročistimo naše duše, da se uozbiljimo, lepo obučemo, istuširamo, operemo zube…
Mnogo naše dece već je tamo. Briga mlade za srpsko-albanske odnose. Naša deca veruju u budućnost, a mi u crkvu i džamiju.
Zato, prijatelju, idemo u našu zajedničku kuću, u Evropsku uniju.
Vidimo se u Briselu.
Radoman Irić