Grad Leskovac, poznat po svojoj bogatoj tradiciji i kulturi, suočava se s brojnim izazovima u oblasti medija i novinarstva.
U ovom istraživačkom tekstu razmotrili smo stanje u medijima u Leskovcu, promene u novinarstvu kroz vreme, fenomen senzacionalističkih naslova, razlike u izveštavanju o osetljivim temama, kao i uticaj želje za klikovima na portale i laži koje se plasiraju.
Medijsku sliku grada Leskovca i uticaj medija na građane pomenutog grada,ocenila je Suzana Živković,dugogodišnja novinarka lokalne televizije Leskovac.
Kako ocenjujete medijsku sliku grada Leskovca? Koliko medija utiče na kreiranje mišljenja građana Leskovca?
“Jedna od ključnih činjenica za Grad Leskovac je veliki broj medija. Bez obzira na veličinu Grada, njegovu teritorijalnu razuđenost, smatram da ovaj veliki broj medija ne doprinosi kvalitetu informisanja, već u borbi za egzistencijalni opstanak, svi oni plasiraju jedno te isto što se sadržaja tiče. Međutim, ne samo da je to moje mišljenje, već su pokazala i neka istraživanja, u koja ja nemam konkretan uvid, ali imam posrednu informaciju, nekoliko medija se izdvajaju po svojoj gledanosti, odnosno čitanosti, a onda je sasvim logično, da ti mediji i utiču na javno mnjenje, odnosno, kako ste rekli, na građane Leskovca.
Što se televizija tiče, najgledanija i najuticajnija je Televizija Leskovac, koja, relano, ima najkvalitetniji i najobimniji program, namenjen ne samo dnevnim infomacijama, već je tu i posvećenost temama od opšteg interesa, kroz specijalizovane emisije, ali i Jutranji program, u kojima su gosti ljudi koji imaju šta da kažu i stručni su u svojoj oblasti. Kada su u pitanju portali, najčitaniji je i dalje Jugmedia, potom Rešetka, ali i Jugpress i Dnevnik Juga.
Portale čita mlađa populacija, ali i ostali, ovo je doba interneta ( i veštačke inteligencije, koja je u ekspanziji, ne zaboravimo) i oni su prvi koji stignu da objave neku vest, naročito ako ona sama po sebi nosi negativnu konotaciju i sadržaj, što u ovom slučaju direktno povećava čitanost. Nesporna je činjenica što gora vest, u kontekstu nesreće, ubistava, smrti, kriminala, skandala, to je veća pažnja čitalaca.
U ovom kontekstu, izdvojila bih Tv Leskovac, kao najobjektivniji medij kada je u pitanju takozvno senzacionalističko izveštavanje, ali i druge televizije, koje iako manje gledane, takođe imaju pristup plasirati zvaničnu infomraciju, a ne iz „pouzdanih izvora“ i slično, što za prva dva portala koje sam pomenula ne može da se ne kaže da je upravo tako. Ali, činjenica je da najveći uticaj na to kakve infomacije će „konzumirati“ Leskovčani, upravo imaju Jugmedia i Rešetka.
Ipak, u svemu ovome, treba uzeti u obzir i uticaj društvenih mreža i činjenicu da mnogi ljudi, sebi traže informacije i na ovaj način. U svakom slučaju, leskovačko javno mnjenje, građani, imaju veliku ponudu medija, a kome će i zašto verovati, to zavisi od svakog pojedinca ponaosob”.
Kako biste opisali današnje medije u odnosu na raniji period kada nije bilo digitalizacije? Da li su i tada mediji odnosno novinari bili podeljeni ili se radilo drugačije?
“Radilo se drugačije po više osnova, počev od samog načina rada, kada je tehnika u pitanju, sve je bilo sporije, a opet se stizalo da se informacija plasira na vreme. Radila sam u to vreme u JP Radio Leskovac, početak je bio sa trakama i magnetofonima, snimalo se na terenu sa takozvanim reportercima s kasetama, kasnije su došli i digitalni. Ali rad u tom mediju, je bio organizovan do najsitnijeg detalja. Novinari su bili isključivo s visokim obrazovanjem.
Poštovala su se pravila ponašanja, kodeksi, etika. Na konferencijama za medije, kao I danas I tada se moglo čuti bukvalno svašta, od uvreda ličnosti do iznošenja neistina. Ali, novinari I urednici su znali da vešto zaobiđu plasiranje takvih sadržaja. Može to da se nazove I cenzurom, mislim da nije. Bilo je auto censure, kao što je ima I sada. Ne treba nama niko da kaže : to ne ide!
Mi sami znamo šta ne treba da ide u skladu s uređivačkom politikom kuće u kojoj se radi. Međutim, ono što današnji mediji, (a sve je višestruko kada su veliki, nacionalni mediji u pitanju) odnosno novinari, najčešće su i vlasnici recimo portal rade, je najblaže rečeno, nepoštovanje ničeg, što je neki kodeks, neko pravilo. Ne uvek, ne svi, ali je dosta toga da se stiče utisak da je I previše, iako možda stvarno nije.
Da li su mediji bili podeljeni? Bilo ih je manje, ali su bili podeljeni itekako. Ranije je veliki uticaj bio kod novinara dopisnika velikih medija, čak I onih iz inostranstva, poput DW, Slobodne Evrope, Frankfurtskih vesti. U Leskovcu ste imali, imate ih I danas, dopisnike tih medija, a takođe I velikih nacionalnih štampanih, televizija I slično.
Oni su ranije bili bukvalno “novinarska sila” za sebe, a slobodno mogu reći I za druge, najviše za javno mnjenje, jer su bili u situaciji da zaista kreiraju, usmeravaju stavove I mišljenja čitalaca I gledalaca. Mislim da to sada nije slučaj, da čak lokalni portali I drugi mediji na gradskom nivou, što se lokalnih tema tiče, imaju uticaja, ali ne kao ranije. Javno mnjenje se formira ipak od velikih medija, kada su u pitanju ključne stvari za jedno društvo, odnosno zajednicu.”
Kako senzacionalizam i senzacionalistički naslovi utiču na čitaoce i gledaoce digitalnih medija?
( Senzacionalizam i naslovi koji idu uz to jesu stvarnost, koja ne može da se izbegne.Čak mislim da takozvani klikbejt naslovi, koji iza sebe imaju potpuno besmislen tekst bez sadržaja i veze upravo s takvim naslovom, da su pošast današnjeg novinarstva.
I uopšte senzacionalsitički pristup, kao svojevrsna borba za ekonosmki opstanak, a što da ne i razvoj nekog medija, veća čitanost, reklame, baneri, znamo već kako to ide, dakle novac, odvodi nas, ukoliko već i nije sasvim u neko takozvano novinarstvo koje nema veze s izvornim, klasičnim, stvarnim novinarstvom, koje zna se šta podrazumeva, objetivno, istinito informisanje, a da ne govorim o analitičkim pristupima nekim temama, koje su sada zamenili, takozvani „lični stavovi“, u kojima pojedinci sebi dopuštaju gotovo sve, od vređanja do optužbi, neistina i čega sve ne. To je sve po meni produkt spuštanja kriterijuma, počev od toga ko sve može da se bavi novinarstvom, ali i definicije medija, šta sve može da se nazove medij.”
Kako se vi borite protiv senzacionalizma?
“Radim u mediju, Televizija Leskovac, za koji sam vam na početku rekla da je jedna od oaza, da tako kažem, kvalitetnog medija, sa svim svojim nedostacima, jer idealnih nema, nikada ih nije ni bilo, nigde u svetu. Ni jedan medij nikada neće biti oslobođen uticaja nekih interesnih grupa, na kraju i mora biti vođen politikom svoje kuće, odnosno vlasnika. Senzacionalizma nema u pravom smislu te reči, u kući u kojoj radim.
Dešava se da i mi, da bismo privukli gledanost, u generalnoj najavi postavimo slike saobraćajne nesreće i fleš vest o tome i pokaže se da je ta informativna emisija sa mnogo većom gledanošću nego druge. Ali to nije senzacionalizam, jer poreklo te informacije je iz zvaničnih ustanova i institucija. Mi nikada nismo uzeli u obzir „nezvanično“ i istakli to u prvi plan. Proverene informacije su uvek na prvom mestu.Takođe se izbegavaju informacije o mladima i njihovom stradanju kada su u pitanju samoubistva.”
Koliko finansijska situacija i borba za klikom utiču na senzacionalističko izveštavanje?
“Mislim da sam već dala odgovor na to pitanje.To je verovatno ključni motiv. Privući klijente za saradnju, odnosno reklamu, motiv je za veću čitanost, praćenje, a to ima za rezultat senzacionalizam i klikbejt naslove. Kao u začaranom krugu, kada mediji bivaju potiskivani raznim društvenim mrežama, jer na njima pre stigne snimak događaja nego što to biva u nekom mediju, zbog te utakmice i borbe za novcem, koji na lokalnom nivou za većinu znači opstanak, dok na nacionalnom sigurno i mnogo više, sticanje profita.
Kako što bi rekao jedan poznati ekonosmki stručnjak da ga ne imenujem, ko je prvi uspeo, to važi i za lokalne medije, da pokupi čitaoce, ali i poslovne klijente koji se kod njega reklamiraju taj drži 95 posto tržišta, ostatak je za sve vas druge. Da li je to baš tačno, ne znam, ali da ima istine, mislim da, da.”
Ko su mediji i novinari/ke koji nam mogu poslužiti kao primeri dobre prakse kako treba izveštavati? Ima li takvih primera u Leskovcu?
“ Vrlo nezahvalno izdvajati imena kolega, a već sam možda na neki način „povredila“ neke, jer sam imenovala medije, a čak i one koje nisam, opet nije u redu. Mnogo dobrih novinara ima u Leskovcu. Čak i kada u njihovim medjima ima na pretek senzacionalizma, oni su dobri zbog svojih drugih tekstova, zbog toga što pokreću javnost na reakciju, pokreću i same nosioce vlasti da neke stvari menjaju ili utiču da se ne upada u kolotečinu.
Leskovac ima i retko aktivnu lokalnu vlast, koja se ne libi da pokaže šta radi, da kritikuje,ali i ispravlja svoje greške. Sve je to u korelaciji, mediji – vlast. Zato bih ne pojedince nego kolektive, redakcije istakla kao primere dobre prakse.Krenula bih od kuće u kojoj radim, TV Leskovac, a ponovila bi da ima i portala koji dobro rade, imaju kreativne tekstove, iza kojih stoji rad i istraživanje, a biću slobodna da navedem dve kolegenice koje pišu takve tekstove Milicu Ivanović i Suzanu Stojilković.
Uzgred, kada smo kod sve ove priče, napomenuću da sam ja lično sa mojom ekipom saradnika, pokrenula nešto sasvim, sasvim ne novo, nego drugačije, na medijskom nebu Leskovca, jedan magazin za kulturu, književnost, zdravlje i lepotu „Puls Juga“.
Stanje u medijima u Leskovcu odražava šire trendove u novinarstvu, gde se etika i profesionalnost često sukobljavaju s komercijalnim interesima. Iako postoje izazovi, primeri dobre prakse pokazuju da je moguće raditi odgovorno i etički. U budućnosti, važno je raditi na jačanju medijske pismenosti među građanima kako bi se smanjio uticaj senzacionalizma i dezinformacija.
“Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Leskovca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“