Senzacionalizam u medijima u Kragujevcu od „Odjeka“ do leleka

KRAGUJEVAC RODNO MESTO SRPSKE ŽURNALISTIKE

U Kragujevcu su štampane prve novine na srpskom jeziku, prvi put primenjena cenzura, kao model za  kontrolu medija. U ovom gradu u zlatno doba žute štampe izlazilo je 20 novina i časopisa, a u  Kragujevcu je rođen i jedan od prvih srpskih senzacionalista.

Senzacionalizam je star koliko i moderna masovna sredstva komunikacije. Gledano unazad kroz istoriju novinarstva lako se mogu uočiti dva jasna koncepta privlačenja pažnje publike, a samim tim i većeg profita. Prvi, izvorni pristup, bazirao se na ozbiljnim i argumentovanim sadržajima zasnovanim na istinitim činjenicama i realnim događajima, dok je drugi pristup zasnovan na shvatanju da se svaka činjenica može izvrnuti, zloupotrebiti ili interpretirati tako da zadovolje očekivanja nepismene medijske publike ili nekog centra moći. Istorija senzacionalizma je ujedno i priča o borbi za publiku, o moći informacija, ali i o opasnostima koje sa sobom nose medijske manipulacije.

Prvi snažni talasi senzacionalizma pojavili su se u 19. veku, kada su se u Londonu i Njujorku pojavile jeftine novine (penny press) dostupne najširim i najsiromašniim  slojevima društva.  Novine su bile jeftine, pune skandala, afera, tračeva, misterija, čuda…

Značajan doprinos razvoju „žute štampe” i uvođenja senzacionalizma u tadašnje novine i novinarstvo dao je i Kragujevac.

Osim što slovi za rodno mesto srpske državnosti (15. februara 1804. u obližnjem Orašcu podignut Prvi srpski ustanak) i rodno mesto srpske ustavnosti (14. februara 1835. donet prvi Ustav moderne Srbije), Kragujevac je i kolevka srpske žurnalistike (17. januara 1834. godine štampane prve novine na srpskom jeziku u Srbiji – „Novine srbske”), ali i kolevka cenzure u Srbiji  (22. decembra 1835, kneževa kancelarija je naložila uredniku  „Novina srbskih” Dimitriju Davidoviću da sa spiska tekstova za sledeći broj izostavi „objavlenije” koje bi moglo da šteti međunarodnom ugledu Srbije, što je on i učinio).

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata u Kragujevcu se štampa veliki broj novina poput „Glasa Šumadije”, „Istine, „Javne reči”, „Javnog mnenja”, „Kragujevačkog  dnevnika”, „Kragujevačkog glasnika”, „Narodne samouprave”, „Narodne slobode”, „Nedeljenog preokreta”, „Nove Šumadije”,  „Novog pokreta”, „Odjeka Šumadije”, „Oglasnih novina”, „Opštinskih novina”, „Orača”, „Pastirskog glasa”, „Pokreta”, „Prave šumadiske demokratije”, „Šumadiske demokratije”, „Šumadiskog radikala”, „Šumadiskog ratnika” i „Šumadijskei zavrzlame”.

„Odjek Šumadije”  bio je otvoren za nove ideje, a njegov vlasnik, glavni i odgovorni urednik i novinar Milovan R. Pantović,  samozvani „jugoslovenski Gandi, mučenik od naroda za narod”, je iz broja u broj punio  „Odjek” provokativnim temama izazivajući burne reakcije čitalaca, kako pozitivne, tako i negativne. On je objavljivao tekstove (neka vrsta preteče današnjem istraživačkom novinarstvu) u kojima je razotkrivao zloupotrebe službenog položaja državnih funkcionera i službenika i tražio odgovornost za njih, a sa istim entuzijazmom se obrušavao na svakojaka nepočinstva uglednih Kragujevčana. Snažno se zalagao za poštovanje morala i tradicionalnih vrednosti i ukazivao na društvene deformacije i predrasude.

Zbog prozivanja odgovornih gradskih službenika i funkcionera, njegovi komentari, kolumne i članci sa mnogo kompromitujućih detalja, začinjenih brojnim pikanterijama iz privatnog života, Gandi je stekao veliku popularnost i poverenje čitalaca. Istovremeno stekao je i mnogo neprijatelja, kojima se ni najmanje nisu sviđale njegove kompromitujuće priče prenaglašene velikim, dramatičnim i šokantnim naslovima, pa je ubrzo postao persona non grata sa etiketom rodonačelnika „žute štampe” i senzacionalizma u Kragujevcu.

Kako građani „čitaju” senzacionalizam

U mini anketi sprovedenoj za potrebe ovog istraživanjana na ulicama Kragujevca, pitali smo građane kako se informišu,  koje dnevne novine čitaju i da li su senzacionalističke vesti dobre ili loše i zašto to misle? Anketirali smo 20 slučajnih prolaznika, trudeći se da u njoj budu ravnopravno zastupljeni mlađi i stariji sugrađani i sugrađanke. Iako uzorak i metodologija nisu bili reprezentativni došli smo do odgovora koji prilično realno odslikavaju aktuelnu medijsku situaciju u Kragujevcu i uticaj senzacionalizma na medijsku publiku.

Na pitanje kako se informišu o događajima u Kragujevcu najviše anetiranih (njih devet) je odgovorilo da tu vrstu informacija dobija na portalu „Glas Šumadije”, petoro je kao izvor lokalnih informacija istaklo društvene mreže i uopšte internet, troje je navelo Radio-televiziju Kragujevac kao glavni izvor lokalnih vesti, dok su troje građana kao primarne izvore informisanja izdvojili „Kragujevačke novine”, i portale Pressek i KG Info.

Na naše drugo pitanje koje dnevne novine kupuju, od 20 anketiranih osam je odgovorilo da ne kupuje i ne čita nijedne dnevne novine, po troje „Informer” i „Nove novine”, po dvoje „Kurir” i „Večernje novosti” i po jedan dnevni list „Danas” i „Politiku”.

Od 20 anketiranih Kragujevčana na pitanje da li su senzacionalističke vesti dobre li loše, 12 građana je reklo da je senzacionalizam u medijima štetan, da su senzacionalističke vesti uglavnom zasnovane na „anonimnim izvorima i nezvaničnim informacijama” i samim tim nepouzdane.

Sedam građana je odgovorilo da su im senzacionalističke vesti i tekstovi zanimljiviji i uzbudljiviji od onih klasičnih, i da smatraju kako takve vesti nisu ništa lošije od onih koje su profesionalno uravnoteženije i navodno pouzdanije.

Prosvećeni senzacionalizam

Zanimljiv je, ako ne i poučan odgovor jednog anketiranog, kako se predstavio, „zagovornika produhovljenog (prosvećenog) senzacionalizma”  koji je kao obrazloženje svog stava „da senzacionalizam ne mora apriori da ima negativnu konotaciju” naveo primer rekonstrukcije kragujevačke Gradske tržnice. Ta zgrada se kao spomenik kulture nalazi pod zaštitom države. Sagrađena je 1929. godine, za tačno 12 meseci, a njena rekonstrukcija traje već pet godina. Za to vreme troškovi rekonstrukcije su sa planiranih 2,5 miliona evra narasli na celih 10 miliona evra.

„Pa zar je loše ako neki novinar, pišući o tom slučaju, upotrebi reči ‘skandalozno‘, ‘afera‘, ‘čudo neviđeno‘, ‘zidanje Skadra na Bojani‘ ili parafrazira stihove te narodne pesme ‘Što radnici za dana sagrade, korupcija noću im poruši‘?

Ili, ako dok piše o finansijskom delu tog projekta malo pojača utisak najobičnijim frazama ‘kragujevački račun bez krčmara‘, ‘račune na sunce, pa na robiju‘… Meni kao čitaocu to godi, a pretpostavljam da se onima koji se osećaju prozvano od toga diže kosa na glavi”, rekao je ovaj zagovornik „produhovljenog (prosvećenog) senzacionalizma”.

Poslednjih godina senzacionalizam u domaćim medijima ostaje, opstaje i buja, ali  ne zbog velikih tiraža već zbog ogromnih apanaža za najprljavije kampanje kojima  targetira i satanizuje političke neistomišljenike svojih poslodavaca.

Senzacionalizam, bilo da je reč o žutoj štampi s kraja 19. veka ili današnjim internet portalima, uvek oblikuje percepciju publike.

On stvara osećaj da živimo u vremenu stalnih kriza i skandala. Ljudi postaju pasivni ili ogorčeni, a granica između stvarnog i izmišljenog sve je tanja.

U Srbiji je to posebno vidljivo. Publika naviknuta na tabloidni ton često više veruje dramatičnim naslovima nego argumentovanim analizama.

Posledica je smanjeno poverenje u medije, ali i u samu ideju istine.

“Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Kragujevca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“