Prekretnica obućarske industrije Leskovca – izazovi i potencijali za inovacije
Leskovac, nekada prepoznatljiv po zanatskoj veštini i kvalitetnim proizvodima, suočava se s izazovima opstanka tradicionalnih zanata u modernom dobu.
Obućarska industrija, nekada jedan od simbola ovog grada, danas je smanjena na četiri radnje koje se bore sa ograničenim resursima i nedostatkom podmlatka.
Milan Žišić, četvrta generacija obućara iz porodice čija radnja postoji već 122 godine, ističe koliko je važno očuvati tradiciju i prilagoditi je savremenim zahtevima.
„Naša radnja opstaje zahvaljujući vernim mušterijama koje prepoznaju vrednost zanatskog rada. Međutim, danas je situacija drugačija. Dominira popravka obuće i putnih torbi, dok se nekada radila i proizvodnja. Bez podrške i ulaganja u savremene tehnologije, ovaj zanat teško može da preživi u dugoročnom smislu,“ ističe Žišić.
Iako savremeni trendovi sve više diktiraju tržište, obućarske radnje u Leskovcu i dalje se oslanjaju na tradicionalne metode rada.
Najčešći poslovi uključuju lepljenje obuće, postavljanje flekni i krpljenje, dok su cene usluga prilagođene lokalnim uslovima – od 200 dinara za jednostavne popravke do 1.500 dinara za kompletno uređenje cipela.
„Ljudi prepoznaju kvalitet ručnog rada, ali je tržište usitnjeno, a zanat zapostavljen“, objašnjava Žišić.
Dodatni problem predstavlja nabavka sirovina. Visoke cene i otežan pristup kvalitetnim materijalima usporavaju rad i ograničavaju mogućnost za inovacije.
Žišić naglašava da bi nabavka elektronske mašine za proizvodnju obuće bila ključna za revitalizaciju posla: „Ona bi omogućila povratak na tržište sa novim proizvodima, ali bez subvencija to nije izvodljivo.“
Obućarska industrija Leskovca suočava se i sa problemom nedostatka mladih koji bi preuzeli zanat.
„Nemamo podmladak, jer je zanat zapostavljen u obrazovnim sistemima. Dualno obrazovanje, koje bi kombinovalo praksu i školu, bilo bi idealno rešenje za oporavak, ali ga, nažalost, nema u Leskovcu,“ kaže Žišić.
On ističe da bi uvođenje subvencija ne samo omogućilo modernizaciju, već i podstaklo veći broj mladih da se uključe u ovaj posao.
„Uz odgovarajuću pomoć, ne bi se obnovilo samo obućarstvo, već i mnogi drugi zanati u našem kraju, koji imaju ogroman potencijal,“ dodaje on.
Iako se broj popravki obuće menja tokom godine – više posla ima zimi nego leti – zanatlije poput Milana Žišića sve teže pronalaze motivaciju za dugoročno planiranje.
„Budućnost leskovačke obuće zavisi isključivo od ulaganja u opremu i obrazovanje. Ako država prepozna vrednost ovog zanata i obezbedi subvencije, u roku od pet godina mogli bismo da obnovimo kompletnu zanatsku scenu u Leskovcu,“ ocenjuje on.
Uz dodatna ulaganja, Leskovac bi mogao postati centar inovativnog obućarstva, spajajući tradiciju i savremene tehnologije.
„Ukoliko bismo dobili sredstva za nabavku mašina i edukaciju mladih, mogli bismo da konkurišemo i na širem tržištu, ali za sada opstajemo zahvaljujući entuzijazmu i ljubavi prema ovom poslu,“ zaključuje Žišić.
Priča Milana Žišića simbolizuje sudbinu mnogih zanatlija širom Srbije.
Obućarska industrija Leskovca ima potencijal da se obnovi i postane značajan segment lokalne ekonomije, ali to zahteva sistemsku podršku i prepoznavanje značaja zanata kao dela kulturnog i privrednog nasleđa.
„Tradicija nije samo sećanje na prošlost, već temelj za budućnost,“ poručuje Žišić, verujući da su inovacije i očuvanje zanata put ka prosperitetu.
“Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Leskovca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“