Kada govorimo o pristupačnosti za osobe sa invaliditetom, najčešće pomislimo na rampe, liftove, pristupne staze i druga fizička rešenja. I to jeste važno.
Ali ono što često ostane nevidljivo i neizgovoreno jesu prepreke koje se ne nalaze u prostoru, već u našim stavovima, razmišljanjima i očekivanjima.
Te nevidljive barijere čine svakodnevicu osoba sa invaliditetom još izazovnijom. One se javljaju kroz predrasude, sumnju u sposobnosti, suptilna isključivanja iz zajedničkih aktivnosti i odluka.
Ponekad je dovoljno da društvo unapred zaključi da neko nešto „ne može“ i time mu uskraćuje priliku da pokaže šta zaista može.
Iako su zakoni i infrastrukturne promene važni, inkluzija se u najvećoj meri gradi kroz odnose među ljudima. U tome svi imamo ulogu da slušamo bez pretpostavki, da razgovaramo bez straha i da poštujemo bez razlike. Samo tako možemo ukloniti prepreke koje ne vidimo, a koje duboko oblikuju svakodnevni život mnogih ljudi.
Nevidljive barijere nisu proizvod loše volje, već najčešće neznanja i navika. Ali upravo zato što su deo svakodnevice, njihovo uklanjanje počinje malim, ali doslednim koracima: otvorenošću, pitanjem „Kako mogu da pomognem?“, spremnošću da saslušamo i naučimo.
Inkluzivno društvo ne znači da svi imaju iste potrebe, već da svi imaju jednake šanse da se školuju, zapošljavaju, učestvuju, napreduju i doprinose zajednici. Nema stvarne ravnopravnosti dokle god postoji nevidljiv zid između „njih“ i „nas“.
Zato se prave promene dešavaju samo u zakonima ili institucijama, već i u načinu na koji gledamo jedni druge. I kad taj pogled postane otvoren, ravnopravan i bez straha, tada ćemo znati da smo počeli da gradimo društvo pristupačno svima.
